Slova krvave bajke nisu ispisana samo u čuvenoj pesmi Desanke Maksimović. Na današnji dan pre tačno osamdeset godina 1941. žvrljana su drhtavim rukama na đačkim knjižicama, ličnim kartama i poleđinama koverata.
Pisali su ih ljudi znajući da će biti poslednji pozdrav koji nikada neće moći da izgovore voljenima. Pisala su ih i deca.
“Na ovom mestu upisaće se eventualne promene”, iskucao je neko u đačkoj knjižici dečaka sa slike. Neko ko nije ni slutio da će ta eventualna promena biti smrt.
Znajući da će uz bat vojničkih čizama biti odvučen na streljanje, srpski đak je običnom olovkom jedino stigao da napiše “Dragi mama i tata, poslednji put”
Muzej u Kragujevcu čuva na desetine takvih pozdrava. Jedan pripada Radoslavu Simiću.”Zbogom, Mico. Ja danas pogiboh. Zbogom, srce. Poslednja mi misao na tebe. Budi sretna, sine i bez mene” napisao je čovek, verovatno svojoj ćerkici.
Opraštala su se deca od roditelja, rastajali su se roditelji od dece. Jedan očajan otac stigao je jedino ovo da poruči mališanima:
“Miro, poljubi decu umesto mene. Slušajte mamu deco i čuvajte se. Zbogom zauvek, vaš tata Laza”.
Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: “Lebac sutra nemojte poslati.”
Izvor: Blic.rs