Dvanaesti mart 2003. godine.

Podne tek što je bilo prošlo.

Tadašnji premijer Zoran Đinđić je stigao u Nemanjinu ulicu, u zgradu Vlade Srbije.

Začuli su se pucnji – jedan, pa drugi…

Sve ostalo je istorija.

Da li je Srbija tada zaustavljena na putu demokratskih promena, kojim je krenula nakon smene miloševićevske vlasti 5. oktobra 2000. godine? Većina će bez dileme reći – da.

Kao što će većina reći i da su ti pucnji promenili tok srpske istorije.

Da li je mogao da se spreči 12. mart? I za to će većina reći – verovatno da je mogao.

Zašto nije sprečen – i dalje je misterija.

Veliki planovi

Zoran Đinđić je bio premijer od 25. januara 2001. godine do ubistva 12. marta 2003. Njegova vlada je imala sedmoro potpredsednika i 19 ministarstava.

U svom ekspozeu pred poslanicima Skupštine Srbije Đinđić je kazao da je vlada dobila mandat naroda da sprovede promene, a ne da vlada.

Kao preduslov za ozbiljne reforme, naveo je da se mora svesti račun s kriminalom i zloupotrebama iz devedesetih.

Kako je rekao, “u najskorijem roku treba rasvetlilti najteža krivična dela, ubistva i otmice”, dodajući da “pred licem pravde moraju se naći i oni koji su ukaljali našu zemlju i naciju čineći zločine nad decom i ženama, a krijući se iza tobožnje patriotske misije”.

– Uspeh vlade u obračunu s kriminalom biće uverljiv samo ako se stvore instrumenti koji će kontrolisati i ovu vladu – rekao je tada Đinđić.

Kao strateški cilj je naveo potrebu da postanemo zemlja stabilnih institucija i visokokvalifikovane radne snage, društvo s preovlađujućom srednjom klasom, povećanim životnim standardom i zapošljavanjem. Kao još jedan cilj naveo je da najkasnije za 10 godina naša zemlja postane član Evropske unije.

Govorio je tada i o kosovskom problemu – Albancima sa Kosova poručio je da “svoje ekonomske i ljudske interese danas i ubuduće mogu da ostvare samo u saradnji sa Srbijom i preko Srbije, jer ona postaje motor regionalnog razvoja”.

Na kraju ekspozea je zaključio da vlada nema “čarobni štapić”, da su znanje i energija ono što ima i da će, uz podršku građana, uspeti.

Napadi, crtanje mete…

I zaista je krenuo u realizaciju svega pomenutog.

Srbija je, posle decenije izolacije, sankcija, ratova i siromaštva, ponovo postala prihvatljivi sagovornik za svet – premijer je imao brojne razgovore sa evropskim i svetskim političarima, a jedan od najvažnijih bio je susret s tadašnjim američkim predsednikom Džordžom Bušom.

Pokrenute su ekonomske reforme, ukinute neke trgovinske barijere, liberalizovane su cene…

Pokrenuta je široka diplomatska kampanja za rešenje statusa Kosova.

Vlast se držala saradnje s Haškim tribunalom, kojem je u junu 2001. izručen i bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević.

Usvojen je Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala, u pravosuđe su tako uvedeni Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal i Posebno odeljenje Okružnog suda u Beogradu za organizovani kriminal – poznatiji kao Specijalni sud. Godina 2002. bila je proglašena godinom borbe protiv organizovanog kriminala.

S druge strane, premijer Đinđić je trpeo velike napade – satanizovan je u delu medija, etiketiran, crtana mu je meta, napadala ga je od opozicija, sabotiran je od dela državnog aparata – primera radi, Jedinica za specijalne operacije (JSO) organizuje pobunu, koja je, prema nekim teorijama, bila i neka vrsta uvoda u atentat.

Ta pobuna je, inače, dobila podršku DSS, čiji lider Vojislav Koštunica – u to vreme predsednik Jugoslavije – nije video ništa sporno već je javno podržao pobunu rekavši: “Mislim da je jedan ovakav revolt sasvim opravdan i normalan. Znači, recimo, protestuju lekari, oni izađu u belim mantilima… protestuju pripadnici JSO, oni izađu u svojoj opremi i svojim vozilima… mislim da je to sasvim u redu i da je to njihov način kako oni to ispoljavaju.”

Ubistvo, vanredno stanje i “Sablja”

Dvanaesti mart 2003. zaustavio je Đinđića u svemu što je započeo. Započeti obračun s kriminalom nije uspeo da završi, već su ga kriminalci ubili. Srbija ni dan-danas nije postala deo EU, a i kosovsko pitanje je i dalje nerešeno.

A pre atentata 12. marta 2003, prethodilo je nekoliko neuspešnih pokušaja. Kriminalna banda je planirala premijera da ubije i ispred Skupštine Srbije, a najozbiljniji je bio pokušaj kod hale “Limes” 21. februara 2003.

Komentarišući to, Đinđić je rekao: “Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države”.

Nažalost, dvadesetak dana nakon ove izjave Đinđić je uklonjen.

Ubijen je 12. marta 2003. oko 12.25, na ulazu u Vladu Srbije. Stradao je od zloglasnog zemunskog klana i pripadnika JSO Zvezdana Jovanovića i Milorada Ulemeka Legije.

Srbija je zanemela.

Ispaljena su dva metka. Jedan metak je prošao kroz njegovo srce, odveden je u Urgentni centar, gde je sat vremena kasnije proglašena smrt. Prema zvaničnim informacijama, on nije bio pri svesti nakon dolaska u bolnicu. Od drugog ispaljenog metka teško je ranjen u stomak pripadnik obezbeđenja premijera Milan Veruović.

Đinđić je sahranjen 15. marta 2003. u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju.

U Srbiji je proglašeno vanredno stanje, pokrenuta je akcija “Sablja”, u kojoj je privedeno više hiljada ljudi. Uhapšen je Zvezdan Jovanović, pripadnik JSO koji je pucao u premijera, zatim brojni članovi zemunskog klana, pripadnici bezbednosnih službi koji su povezani s ovim zločinom… Ali pali su i brojni drugi kriminalci, novinari, pevači… Svi koji su imali veze s kriminalom.

Vođe zemunskog klana Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum ubijeni su prilikom pokušaja hapšenja. Glavni organizator atentata Milorad Ulemek Legija, nekadašnji šef JSO, bio je u bekstvu, predao se godinu dana kasnije.

Treći metak – izmišljotina

Suđenje za ubistvo premijera počelo je 22. decembra 2003. i trajalo je naredne četiri godine. Legija, kao organizator atentata, i Jovanović, kao neposredni izvršitelj, osuđeni su na maksimalne kazne od po 40 godina zatvora.

Inače, ovaj proces, koji je nazivan i “procesom veka”, pratile su brojne opstrukcije – od izjava tadašnjeg ministra pravde Zorana Stojkovića (u to vreme funkcioner DSS Vojislava Koštunice) da Specijalni sud treba ukinuti, pa do pokušaja pojedinih advokata da ruše ovaj proces. Pomenimo samo primer advokata Bože Prelevića, koji je uporno gurao priču o “trećem metku”, iako je ta teorija više puta odbačena, jer je dokazano da su tog dana ispaljena dva metka.

Takođe, zabeležene su i likvidacije i zastrašivanje svedoka.

Organizatori i izvršioci ubistva premijera su osuđeni i nalaze se na služenju zatvorske kazne, ali nalogodavci ovog zločina do danas nisu otkriveni. Nije istraživana ni politička pozadina ubistva premijera.

Izvor: Boban Karović/ Kurir.rs

By S.R.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.